Dida Toma

Detalji

Kategorija: Jasna

Objavljeno: Četvrtak, 22 Prosinac 2011 18:19

fShare

Tweet

Dida Toma, stari Šokac i bećarina iako na pragu 80-tog rođendana još je vitalan i pun šale i na svoj i na tuđi račun. Čim me vidio da sam došla zapjevo mi je bećarac: „U Zagrebu prestali su krasti jer je sada oporba na vlasti.“

Pa se smije i gleda me mudro, vidi da mi nije baš pravo i da ću pući od bijesa.

„Ajde sinko navrati posli na kavu kad se baba vrati s pijace da mi kažeš šta ima nova, znam da ovi na televizoru lažu, ti mi neš lagat.“

„Oću dide doć ću samo da se raspremim i malo prodivanim sa svojima i čim baba dođe eto mene“

odgovaram mu s smiješkom. Ne ljutim se na bećerac jer znam dida Tomu u dušu.

Rodio se na selu u gazdinskoj kući a kako ga je škola dobro išla, odlučili njegovi da ga pošalju na visoke škole. Taman kad je trebao krenuti u više razrede gimnazije došli partizani i oteli im imanje pa mu pokojni otac nije mogao priuštit više od zanata i umjesto doktora postao je majstor. A bio je majstor zlatne ruke i nema toga što nije znao napravit i popravit. Prirodna inteligencija i široko srce otvarali su mu sva vrata, nije bilo čovjeka (a žena pogotovo) koji su ga poznavali a da ga nisu voljeli. Iako je bio stručnjak u svom poslu i dobro potkovan znanjem u firmi u kojoj je radio nikad nije bio ni poslovođa zato što nije htio u Partiju. Mrzio je komunizam a komuniste zvao „linčinama koji samo znaju tuđu muku dilit drugim linčinama“.

Nemali broj puta pritvarali su ga i odvodili u miliciju, što zbog govora što zbog pjesama, al bi ga uvijek netko odande izvukao jer u malom gradu svi se poznaju, a on je mnoge zadužio svojim zanatom. Neki su ga zvali i da ide s njima u Njemačku, zaradio bi tamo velike novce, al se Toma nije dao. Govorio bi „draže mi je bit u svome taman jeo jednom na dan nego bit tuđi sluga i jest pečene prepelice.“

Volio je svoju obitelj i svoju zemlju više od sveg blaga ovog svijeta. Volio je i nas komšijsku djecu i uvijek nas je skupljao oko sebe, pa nas učio povijesti i pjesmama kakvih nije bilo u knjigama. Kad smo narasli pustio nas je da se sami odredimo u životu ali nitko od nas koji smo prošli didovu školu nismo okrenuli leđa Domovini, čak ni oni koji nisu bili Hrvati rođenjem. Kad se zaratilo i dečki se spremali u rat, spremio se i dida s njima pa kad ga nisu htjeli povesti jer je star naljutio se jako: „Ja star a vi balavi, niste još ni onu stvar čestito omirisali a išli bi ratovat“.

Odlazio je često na frontu, iza linija, ostajao bi danima tamo, kuhao im toplo jelo, kavu, čaj, i molio se Bogu za njih dok su bili na liniji. „Dica su to, mlado ludo glavu će izgubit.“ govorio je zabrinuto.

Svaki poginuli odnio mu je komadić srca a svaka rana k'o da je bila njegova. Kad nije bio s dečkima pomogao je nevoljnicima koje je zlo otjeralo iz vlastitih kuća.

Kad je rat završio povukao se u sebe, govorio je da je bolestan al' mi smo znali da ga boli nepravda. Još je bilo kod njega i šale i pjesme al sve na pola srca. Govorio bi uvijek da je ovaj narod svašta doživio al ovakve lude države nikad. „Ta jebemti taku ludu sriću, sinko moj, jel' moji dobili il' izgubili rat ja sam uvik jebena stranka.“

U crkvu je prestao ići jer se nije, po vlastitim riječima htio gurat sa svojim bivšim direktorom koji ga je slao na disciplinsku kad bi za Božić donio pečenku i kolače, a sad kleči u prvom redu ispred velečasnog. Psovao je rijetko al' je prostote izgovarao bez pardona bilo kome, a najviše je volio „sramocke“ bećarce. Tom svom direktoru i njegovim pajdašima zapjevo je jednom u kolu:

„Stare babe mole očenaše, kurve bile kad su bile snaše“

Politiku je pratio redovno, a sve političare zvao „lopovima, koje su lopovi školovali“. Nije vjerovao ničemu što bi čuo na radiju ili televizoru, a mene bi uvijek s pažnjom slušao kad bi mu govorila što ima na Internetu. Poslije bi te informacije raznosio svima, a najviše se volio svađat s babinim drugama kad bi došle na kavu.

„Ajde did Toma da ti nabavim kompjuter pa moš onda i sam čitat šta pišu, nije ti to teško naučit.“

„Ma znam ja da ću naučit, svakog sam se ja vraga naučio, al' bolje da ni neidem tamo, ako ja počmem čitat i počmem pisat završit ću na robiji. A kolko vidim sinko moj završit ćeš i ti.“

„ Ma neću dide ne ide se više zbog lajanja na robiju, drugo je sad vrime.“

„Drugo vrime, al isti ljudi, što je maca omacila to miše vata, zapamti to dobro.“

Dolazim u njegovu kuću, a kuća puna, pije se kava i rakija, divani se. S vrata ga upitam:

„I dide za kog si glaso?“

„Za komuniste, ja sam sinko stara komunjara!“

„Pa otkad dide ti komunjara?“

„Otkad su komunisti postali veliki Hrvati !“

Baka mi namiguje a njemu će: „Vraže stari!“

Kad se društvo razišlo govori mi:

„Štas objesila nos, pa nisam glaso za crvene, glaso sam za svoje Slavonce, al moram malo hadezeovcima prkosit. I ni mi pravo ko ni tebi što su ovi došli na vlast, al se ni ono više ni moglo durat.“

„Dide stra me je šta će sad napravit.“

„Ništa sinko, ne boj se. Pa pogleđi ti onog Zorana, on se usro od stra, ni sam ne zna štabi. Oni njegovi ministri sve gori od goreg, ma di i je samo skupio. Kažeš da mu je ministar onaj štoj bijo u ratu pa ga doktori proglasili nesposobnim za radit, e men ti ni ostali ne izgleđu sposobniji, vaj bar ima potvrdu.“

„A Evropa dide, što ćemo s njome, oš glasat da uđemo?“

„ E sinko moj, proživio je tvoj did Toma četiri države, i kraljevinu i NDH i Jugoslaviju i Hrvatsku, peta mi bogami netreba. Nisam tio u Evropu kad sam bio momak, nemoram ni sad kad sam did.“

„Jel imaš kaki bećarac za Evropu?“

„Imam al je sramocki, znaš da ja drukčiji neznam“

Pa zapjeva: „Plavoj krpi na kojoj su zvizde poklonit se mogu samo pizde!“

P.S. Ispričavam se čitateljima na velikoj količini prostih riječi, ali bez njih slika o didi Tomi ne bi bila prava.

Jasna